Romantika više ne živi ovde

Kad je Klerk Gebl palio cigar, ženski deo planete je padao u trans. Šmekerski pogled preko brčića, e, to je bio frajer. Niko nije obraćao pažnju na njegove klempave uši, samo na to kako pali cigar i kako je frajerčina. Jedan je Klerk Gebl.

Nekad su muškarci ličili na muškarce. Žene su bile žene. U haljinama, sa uvojcima duge kose ili sa kratkim, damskim frizuricama. Tufnasti dezeni i suknje punog kruga ocrtavali su ženske obline tako da su muškarci širom sveta uzdisali i želeli baš njih. Kod kuće su imali svoje domaćice aromatizovane dečijim bljuckanjem ili zaprškom. Deca su terala točkove, pikala fudbalicu i krljala komšijske trešnje i ustajala posle padanja sa drveta, kad se brkati komšija u treger majici pojavi na prozoru. Nedelja je imala neki svoj šmek, koji ni jedan dan nije uspeo da dostigne. Kuvala se prava supa i ručak je imao tri faze plus obaveznu dremku. Popodne je mirisalo na vanilu i na mir. Na zagrebačko Nedeljno popodne, sa zvukom glasa Saše Zalepugina i one tete sa ogromnim naočarima, što je reklamirala Krka proizvode.

Onda je umro drug Tito, i sve je polako krenulo na kontra bandu. Stablizacija i bonovi za deterdžent su tiho najavljivali kraj jedne civilizacije. Muškarci su prvo ostali bez brčića i popodnevne dremke da bi, kao nove epolete muževnosti, dobili mišiće od trčanja od jedne do druge prodavnice, gde je upravo stigla kafa ali je nestalo ulja. Deca su i dalje krišom pušila plavi Ronhil i Jork, dok je sarajevski Marlboro i dalje bio samo za odabrane.

Godine propadanja, ratova i kriza odrazili su se i na pušenje. Dimio je ko šta stigne, grozni hercegovački duvan ili rumunski Bond, a dugački Partner je već postao misaona imenica. Muškarci su sve manje mirisali na Brion i Pitralon, sve više na zapršku jela po receptu “ako imaš, 200 grama salame, ako nemaš nije obavezno”. Preživeli smo i to. “Čovek je, Senada, teški hajvan. I ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže.”

Dođe i taj 21. vek. Ono što smo do tad gledali u emisijama naučnog programa, posle 2000., polako se dešavalo pred našim očima. Naizgled, život je postajao lakši, samo su gunđala poput mene na vreme shvatila da je to samo privid. Mnogi su otišli da traže neki bolji život, mnogi poginuli braneći tuđe ideale, društvo se rasipalo. Nije više bilo pućkanja pored glendera u parku. Svi su počeli bezglavo da jure za životom ne bi li ga, bar na dan, stigli i napravili dan lufta koji se nekad zvao nedelja. Nedelja je postala dan kada se kuva četiri jela za sledeću nedelju, dan kada želiš da se odmoriš i vidiš sa prijateljima i porodicom. Nedeljni ručak je pao u zaborav. Plastična tacna na kolenima je pobedila uštirkani beli stolnjak.

Već sitnimo drugu deceniju novog veka. Muškarci imaju urednije obrve od žena, bolje depilirane noge, neguju se kremama sa Q10 enzimima i ekstratima dalekih mora. Žene imaju sve manje vremena za sebe, a deca rastu uz igre na struju. Bore se sa nekim nevidljivim protivnicima, crtanim likovima koje odrasli sanjaju u noćnim morama, kako se bliži vreme za kreditne rate. Žene više ne nose suknje punog kruga ni uvojke, a muškarci ne puše duvan. Duvaju u neke cevke i kutije iz kojih izlazi nešto nalik dimu. Men’ to nije ni malo zanimljivo. Još manje je seksi. Kad bi muškarci znali koliko su nam uživanja ukinuli time što više ne pale dve cigarete, kad se prvi pridignu iz kreveta…

21. vek je definitivno ubio romantiku.

Sanja Ciganović