Sanjalica.com

[niko_nikada]

Svi o sebi dobro mislimo...najbolje. A i kada nije tako, vecina ni za zivu glavu ne bi priznala da nije.

Tesko je o ovome iskreno pricati.

Racunate li (svesno ili nesvesno)? Dajete li ocekujuci da vam se vrati?
Dajete li sa rezervom ili nista, ali bas nista ne ocekujete?
Je li vam vazno da druga strana zapamti sta ste uradili? Vracate li se kasnije i napominjete sta ste, kada i koliko kome dali?
Osecate li se razocarano kada, iako ste po vasem misljenju uvek fer i uvek se trudite, druga strana sve sto cinite podrazumeva?
Trudite li se? Ili ste samo to sto ste? Kome dajete? Je li vam to vazno, ili nesto drugo?

Iskreno, sta vam vise znaci, sopstveni osecaj da ste dobri i velikodusni, ili svest o tome koliko ste drugoga obradovali i zadovoljili? Osluskujete ili druge ili u tome samo pratite svoju potrebu?

Sta vam vise znaci, davanje ili primanje? Postoje li ljudi sa kojima vam je isto dajete li ili primate?

Da li ikada mislite o ovome? Da li ste ikada uopste pomislili?

[soul2soul]

Interesantna temica...
Znas...ja sam poslednjih godina mnogo razmisljala o tome i analizirala samu sebe.
Jos do malih nogu sam bila tako... sto bi rekla moja baba:"Naivna ko Francuska sobarica."Ja bi svoju ludu glavu dala.
Jednom sam secam se dobro u po zime dala nekoj nezaposlenoj trudnjaci iz zgrade poslednja drva sto smo imali pa smo mi morali da se grejemo na stare cipele i komode. ..Hajde ok tu sam bila dete to si oprastam...nek recimo postoji ta neka hajmo reci urodjena briznost koja te vodi da cinis odredjene stvari odnosno da posedujes osecaj ljudskosti jer to je nama ljudima neophodno za opstanak..kao neki refleks...
E kako je vreme odmicalo ja sam skontala da se bas nisam nesto specijalno popravila i sazrela sto se tice poklanjanja i davanja nego da je taj moj fetis dobio samo neku drugu dimenziju i da iza njega stoji misao pa sam pokusala da analiziram samu sebe i zasto je to tako..odnosno zasto sam ja tako "dobra dusica."

...
U analizi sam krenula sam od svojih uverenja i razmisljanja a posto njih ima kao sitnih Svetaca za primer cu dati samo jedno.
U mojoj glavi postoji ideja da smo mi svi deo jedne velike energije koja je toliko rasclanjena kroz dimenzije i toliko kompleksna da je ljuski um u suvise mali daje prozre a dovoljno veliki da je oseti... i da nam je ova energija koja nam je udahnula zivot samo pozajmljena a mi sami tu energiju svojim postupcima (slobodnom voljom) ili "prljamo" ili cinimo "devine" pa je s toga ljubav prema svemu oko sebe vazna.Moja darezljivost je zbog toga ma koliko se meni to cinilo suludo... Cist i Prost Egoizam....Jer ja tim postupcima mozda nesvesno...ali samo "cuvam" i "cistim" pozajmljenu energiju u meni koja ce kad mene prestane biti da se vrati izvoru i tako lepa i cista uciniti ga postojanijim i jacim...a svaka akcija moje energije na drugu blisku mi jedinku nju ce podstaci da svoju energiju i svoje bice ucini boljim, jacim i lepsim sto opet ide u korist Svetlosti Zivota....
Tesko mi je pretociti u rec ono sto mi se muva po glavi...pokusah.

The FORCE is strong in this one!
But EGO is stronger!

[onajmatoripeja]

Nisam bas siguran da si ovu francusku sobaricu upotrijebila u ispravnom kontekstu jer vidim da si bila stvarno naivna, ne kao fs.
Nego, ovo mi je zapelo za oko:

U mojoj glavi postoji ideja da smo mi svi deo jedne velike energije koja je toliko rasclanjena kroz dimenzije i toliko kompleksna da je ljuski um isuvise mali daje prozre a dovoljno veliki da je oseti...

Podsjeti me ovo na ono instant otkrivanje istine od neki dan. Interesantno, smatram sebe ateistom ali ako bih sebi morao da definisem Boga, ovako bih ga zamisljao. Kao nesto tako intimno, cisto i licno, daleko od prljavih sapa bilo kakvih popova i Crkava. Znas, pogresno je osjetiti nelagodu zbog toga sto smo jednostavno dobri ljudi. Za to se nikada nikome ne smijes izviniti.

Kako dajem?
Ne racunam. Ne ocekujem da mi se vrati ali dajem samo onome ko zasluzuje. Cime? Pa ne nekom koriscu za mene, nego po nekoj mojoj subjektivnoj ocjeni, da li je ta osoba dostojna moje dobrote i davanja. A tu se ravnam po osjecaju. Dajem jer se tada osjecam dobro, dajem i jer me cini srecnim sreca osobe koja to zasluzuje. Ne pominjem poslije i ne brojim. Postoje i osobe sa kojima ne vidim razliku izmedju primanja i davanja. Ima ih vrlo malo. Postoje osobe kojima ne bih dao ni crno ispod nokta. Ima ih mnogo vise. Definitivno, nisam andjeo.

[sir]

..jako uzbudjena , inace nista od davanja...

[niko_nikada]

^^Verujem da nisi ni procitala uvodni post, ali nema veze, sta je kome u glavi valjda o tome i prica.

Cist i Prost Egoizam....Jer ja tim postupcima mozda nesvesno...ali samo "cuvam" i "cistim" pozajmljenu energiju u meni koja ce kad mene prestane biti da se vrati izvoru i tako lepa i cista uciniti ga postojanijim i jacim...a svaka akcija moje energije na drugu blisku mi jedinku nju ce podstaci da svoju energiju i svoje bice ucini boljim, jacim i lepsim sto opet ide u korist Svetlosti Zivota....

Ja ovo uopste ne smatram egoizmom, naprotiv. Tu nema koristi za tebe, sem mozda ako bi tu vrstu licnog zadovoljstva neko nazvao tako. A iako jeste egoizam, nije nikako onaj negativni koji drugoga ugrozava.
Svidja mi se kako to dozivljavas. I evo, mislim da sam ja sebicnija. Necu u to misljenje o sebi uzimati u obzir one svakodnevne kulturno-vaspitno-socijalne norme ponasanja(valjda moze ovako da se kaze) u kojima volim da se osecam osobom koja je daleko iznad primitivnog i nekulturnog kada su drugi u pitanju. Tu bas uzivam na primitivizam da odgovorim naglasenom uljudnoscu...sa dozom ironije moram priznati.

Mislim da sam u pogledu davanja i primanja opustena jedino u malom krugu ljudi, za koje znam da ne mere, ni sta cine, ni sta dobijaju. Ne racunam u njih cak ni decu, jer deca uvek samo ocekuju, a svoje redovno dizu u nebesa (mada sam naravno tu izuzetno opustena, ali cesto i izuzetno sebicna). To im je oprosteno kada su roditelji u pitanju, ali nikako cutke. Zato mislim da sam sebicnjakovic - ne dajem sebe u svakoj situaciji kada bi to mozda trebalo. Radim kao @peja, po osecaju.

Zasto sam otvorila ovu temu? Zato sto sam shvatila da vise ne mogu da komuniciram sa ljudima koji me pritiskaju. Bilo svojim cinjenjem i davanjem koje mi uopste nije potrebno, bilo svojim ocekivanjem od mene. Iskreno, ne znam sta me vise gusi.
Vise od toga jedino mrzim osecaj grize savesti da se nisam oduzila nekome ko mi je pomogao i ucinio mnogo a da, niti je bio u obavezi da to uradi, niti sam ja to trazila (a jos manje ocekivala!), a uradio je stvar koja mi je u tom trenutku uzasno pomogla. Nekako me grize jos dugo ako znam da bas nista zauzvrat ne ocekuje od mene. I dolazim do paradoksa, da ma sta ucinila, ma koliko razmisljala sta bih i kako mogla da se "oduzim", shvatam da ne postoji nacin da vratim. I uvek me prati taj neprijatni osecaj duga prema toj osobi. I ta pomoc u pravom trenutku, cak uopste ne mora da znaci neku izvesnu bliskost u kasnijem periodu, cak ni druzenje. E, to ume da me opterecuje. I mozda je @soul u pravu sa tom svojom pricom o energiji. Mozda je to bas to - da nije bitno sustinski sta i kome dajemo, bitno je da dajemo, a eto nekako se vrati. Moguce da tu postoji nekakav red i izbalansiranost. Dobrota koja izadje iz nas, moguce da se vraca ne samo nama vec i osobama koje volimo i koje su nam bliske.

Ne racunam. Ne ocekujem da mi se vrati ali dajem samo onome ko zasluzuje. Cime? Pa ne nekom koriscu za mene, nego po nekoj mojoj subjektivnoj ocjeni, da li je ta osoba dostojna moje dobrote i davanja. A tu se ravnam po osjecaju.

Ovo @pejino sto sam citirala, podsetilo me na jos nesto o cemu sam razmisljala - uvek postoje bliske osobe sa kojima smo to jednostavno mnogo vise nego sa nekim drugima. (Ne moraju to biti ljudi koje svaki dan vidjamo.) Sa njima kao da govorimo nekim posebnim jezikom, jezikom koji samo mi(ta osoba i mi) razumemo. I ako neko gleda sa strane, sve moze potpuno drugacije da vidi. Ali mi znamo. Pa sve mislim da cela ova prica ima veze bas sa tim - od bliskog i voljenog sve primamo otvorenog srca, a isto tako i dajemo.
No ako neko ikada oseti potrebu da svede racune, da se zamisli i mozda preracuna...to vec nije dobar znak.
Mislim da je i ljubav kao i davanje, iskrena jedino kada je zaista obostrana (ne mogu te ja potpuno voleti ako ti isto tako ne volis mene - na to mislim).
Ako tako nije u potpunosti, ako nije na isti nacin i mozda cak nije ni istog intenziteta u pokazivanju, oseticemo da nesto fali.

E sad, sta i koliko, kome i kako...

[zadovoljavajuc]

Ne umem da primam, a davanje smatram nekim oslobodjenjem (od) sebe.

Eto, to je sve sto sam uspeo da smislim.

[sir]

procitala sam ja...samo sam htjela ovaj suvoparni tekst malo razvodniti aaa kamo srece da je to samo u mojoj glavi....ne bih se bunila ...

[niko_nikada]

@zaki, nacisto me upropasti. A vidi koliko sam se ja raspisala.

Sad ne treba razvodnjavanje, nego navodnjavanje.

[niko_nikada]

Mislim da je i ljubav kao i davanje, iskrena jedino kada je zaista obostrana (ne mogu te ja potpuno voleti ako ti isto tako ne volis mene - na to mislim).

Napisah ovo gore, a sada vidim da se moze i pogresno shvatiti.
Boldovano moze vec zvucati kao racun. Nisam na to mislila, vec na iskrenost kao cinjenicu, kao nesto sto se ne mora proveravati i meriti, nesto sto kao takvo samo postoji, izlazi iz druge osobe, srece se negde na pola puta sa istom tom iskrenoscu koja je izasla iz nas samih, pomesaju se negde, pa se opet vrate na izvoriste ali ovoga puta drugacije, pomesane, lepse.
Dakle na to mislim kada kazem "ne mogu te ja potpuno voleti ako ti isto tako ne volis mene".

[zadovoljavajuc]

Stvarno sam zeleo da dam sve od sebe.
Eto primera kakav sam kad dajem.

Stvarno bih se upetljao da krenem da obrazlazem, cini mi se.
Da upotrebim pojam koji dade Sir: toliko sam bio uzbudjen da cu da dam post ovde da sam ispalio corak.

Sve u svemu, ona neosetna davanja i primanja mi imaju smisla, a ona napadno uocljiva mi ne prijaju, s koje god strane da sam.

[niko_nikada]

Eto primera kakav sam kad dajem.
Stvarno bih se upetljao da krenem da obrazlazem, cini mi se.

Eto primera kakav si kad dajes - zakocis da se ne bi upetljao.
Ma upetljaj se, pa kom obojci, kom opanci.

Ali u pravu si,

ona neosetna davanja i primanja mi imaju smisla, a ona napadno uocljiva mi ne prijaju, s koje god strane da sam

^ ovo je stvarno tacno. Ko misli drugacije, ubedjena sam da nije iskren prema sebi ili je jednostavno losa osoba.
Ljudi mnogo sebe opterete i uvuku u te stvari, pa ili su manipulatori ili zrtve manipulicija. A opet ne znam sta je razlog da se toliko pogube u svemu. Skoro sam pricala sa jednom prijateljicom(osoba sa kojom imam 30 godina taj odnos neracunanja) i izvuce od nekud pojam "banka usluga" i to kako neki ljudi funkcionisu po tom principu.
O tome sam posle razmisljala i shvatila koliko je taj pojam zaista usao u medjuljudske odnose.
Meni je to totalno...tuzno.

[zadovoljavajuc]

Eto primera kakav si kad dajes - zakocis da se ne bi upetljao.

Bas zbog te pojave, "banke usluga", to cinim.
Nije meni problem da se ne upetljam ikako, al' veoma zazirem od osoba sa ocekivanjima.
Da se razumemo - ne smatram da imam nesto specijalno i posebno da dam i pruzim, al' me smore varijante sa "odrzavanjem standarda".
To je sve.

Prvo sto mi pada na pamet, a spada u tu "banku usluga" je ono "prijatelj je onaj koji te podrzava i kad nisi u pravu". Al', eto, sad, tim gledistem dolazimo i do pitanja da li su "neprijatelji" stvarno neprijatelji.

[Pospaniisback]

Svi o sebi dobro mislimo...najbolje.

После ове премисе - свака даља дедукција мора бити погрешна.
Ја о себи уопште не мислим добро, нити сматрам да остали људи тако о себи мисле.

[Grim_Reaper]

Može se sve staviti kao jedno pitanje i gomila podpitanja, a ako nešto ne podnosim to su podpitanja, a nešto što ja inače
volim kod ljudi je da znaju kad odgovor na pitanje treba da zahteva onoliko koliko je dovoljno da ja ne bi imao potrebe da postavim podpitanje. Znači:

-Ideš li na svirku?
-Ne znam, ko sve ide? Kad krećete? S čim idete? Koliko kinti je upad na svirku? Kad je svirka? Ko svira?

Tako da se neću nešto previše u odgovoru obazirati na podstavljena podpitanja i truditi se da obuhvatim sve jer je
jednostavnije, lakše je za odgovoriti nego kad bi išao pojedinačno pitanje po pitanje, to zna isto toliko da me izmori
i iziritira kao i scena u navedenom primeru iznad.

S obzirom kolika su mi 'primanja' i nemam baš nešto da dam, al' i kad imam zavisi za šta ću dati.
Pošto sam ja uglavnom krećem u 'čoporima' podrazumeva se, a i razumljivo je da svakome nešto treba:
Jedan gladan, drugi bi rakije, ovi treći bi više piva a ostatak za cigare, ovi jedni bi više cigara, a manje piva.
Svi prvo držimo svoje pare pri sebi i pitamo jedno drugo šta ćemo i kako ćemo i na kraju jednostavno kupujemo
jedno po jedno, da ne bi nastalo do opšte zbrke, halabuke.

Iz ovoga se dolazi do zaključka da kao i svi u društvu dajem za korist društva, da bismo imali
svi potrepština koliko nam je dovoljno i da svako ima ono što mu je u tom trenutku najpotrebnije.

Ima stvari koje nikome npr. ne bi dao da uzme i da pročita osim u mom prisustvu. To su stvari koje stoje
na posebnom mestu, koje ne bi prodao za ne znam koju sumu novca. Knjigu ću dati samo onome u koga
imam najviše poverenja, a to je svega dvoje troje ljudi. Poverenje i draželjivost mi nije ista za sve stvari.
Što se tiče para, ne znam da ih štedim, a ne mogu ni sam da ih trošim već sve trošim sa nekim, bilo pojedinačno
bilo zajedno ulagajući. Knjige su već za mene nešto dragoceno i tu je i ta strepnja i kad dam nekome za koga nisam
siguran da imam dovoljno poverenja (šta ako je kojim slučajem pocepa, ako prospe nešto, ako ovo ako ono).

Ja sam oduvek bio samostalan, nikad se nisam menjao zbog drugih pa makar to i značilo njihovo odaljavanje, jednostavno
ja sam ja što se tiče karakatera, a što se tiče para i svega toga ostalog daću ako imam ako je baš potrebno, a ako je za hranu a njemu je kuća na ćošak od tog mesta, to mi se uopšte ne svidja, u tom slučaju ću da čuvam te pare za nekome kome je potrebnije, dal' mu trebalo za njega samog ili za njega, mene i ekipu.

Ja volim što mi je sve tako jednostavno, što sam u društvu gde pare ne predstavljaju nadmoć, gde se sve zajednički rešava,
a ono što se ne reši njihov problem, oni koji su za kooparaciju tu su, a ovi što nisu biće, ne isključujem ni to da je svaki čovek
pomalo hirovit.

Ne znam ni što sam krenuo ovde da pišem, nego ono gledam ajd' nastaviću pa ću se setiti nečega, al' takvo je sve kod mene,
svi dajemo i svi primamo i jako sam srećan zbog toga što ne moram o tome da razmišljam, da se nerviram oko toga i da se opterećujem pored toliko drugih komplikovanijih stvari koje se svakog dana pojavljuju, svakodnevne stvari od koje napravim diskusiju za sebe pa i za ostale. Darežljiv sam i sa mislima, dajem ih, al' ljudi me ne shvataju ozbiljno, svako ima neku prepreku,
neki zid koji sprečava to moje u potpunosti da dopre do mozga, da mozak to registruje. Mislim da sam zaslužio barem da me saslušaju ko ljudi i da to razmotre, al' eto... Znaju i oni da sam ja u pravu i priznali su mi al' tu je odredjena doza straha koliko
god da se neko isticao kao baja ili nešto slično u drugim sferama.

Novac i potrepštine - POZITIVNO - svi daju, svi primaju
Davanje karaktera - 50% POZITIVNO 50% NEGATIVNO - Ja ispričam jednom, delimično se sluša,
niko ništa neće da uradi, ja dajem, a ne dobijam ni 1%

[Grim_Reaper]

Tako da, postao sam totalno ravnodušan što se toga tiče, uzimam ono što mi se pruži u odredjenom trenutuku
u svim sferama i trudim se da ja to ispoštujem pošto mi se već pružilo i to sve u zavisnosti koliko ću se truditi
je koliko mi to stvarno znači i koliko je ta osoba može da prihvati sve što bi ja dao, da me ne uskrati, da uzajamno dajemo i primamo.

Sve se kod mene svodi na to, uzajamno primanje i davanje, u svim sferama, pa makar to bilo i ono fino hvala ili osmeh.