Sanjalica.com

[wonderful]

DOSADA
Celo poslepodne na mom pregu sedi
dosada, i gleda nalakcena mene.
Oci su joj mutne, celicne, studene,
A usne zamrzle i obrazi bledi.

Ne cuje se nikad da pomuti dahom
ni trenut tisine za too celo doba,
da umire mirno; a moja je soba
ispunjena cudnim slutnjama i strahom.

I nemo i sporo osluskuje tada
neku tamnu jesen u dusi, gde tako
dan gasne bez tuge, bez svesti, polako...
i cujem, u meni list za listom pada.

[wonderful]

Ave Serbia


Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

[wonderful]

Natpis

S mora na cijoj crnoj ploci,
sva mirna sunca sedaju,
do na breg smrti s koga oci,
na oba sveta gledaju,

Ponor po ponor dokle sinu,
s nebeske svetle cistine,
i putic uzak najzad minu,
izmedju sna i istine!

Vaj, nista vise da ne prene,
taj puhor sna i zamora,
penji se tiho zimzelene
uz plocu crnog mramora!

[wonderful]

Carica


Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovačkih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.

Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.

Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore.

Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Pređe preko čela krunisanog Cara.

[wonderful]

Suton
Ja te volim jednim zarom neveselim
I sumnjam u tugu i lepotu jada;
Sreca koju imam unistava sada
Beskonacnu drugu srecu koju zelim.
Zaklanjas mi sunce a dala si sama
Sto ociju mome srcu,i sve pute
Dusi,da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.
I sto volja kao belih jata k jugu,
Da sva na tvoj osvrt padnu ocarana;
I sto vera da ti slede jednog dana-
Ko sto blede dece u litiju dugu.
Digla si sto mrznja da strazare,kao
Sto crnih jedrila,sva pred tvojom lukom...
I tako mom dahu prinela si rukom
Cvet tvog bica krupan,otrovan i zao.
I svom strascu prve i poslednje zene,
Vladas mojom dusom,svom i svagda;slicna
Sudbi tako i ti,silna,nepomicna,
Stojis izmedj mene i sveg oko mene;-
Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda.

[wonderful]

PUT


Da pođem uz reku, sve do vrela,
Da znam i izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Padne li zvezda s nemim mrakom,
I ode iz sene u senu,
Srce se digne njenim trakom:
Ka mestu otkuda krenu.

Gde je taj svetli izvor, šta je
Ta istina prva, daleka?
Ne vodi ništa u te kraje!
Sve dublja i crnja je reka.

Da najzad s čistog zahvatim vrela!
Da spojim izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Tako selica jato gladno,
Sve more prešavši zračno,
Padne po trnju: za njim hladno,
A pred njim nemo i mračno.

[wonderful]

ŽENA


Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao Božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pre čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

[wonderful]

ПУТНИК


Ја сам тај путник што је кренуо
У предисконско прво свитање,
За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно скитање.

У смрт и живот, трен и трајање,
Из облика у облик ходећи,
Вечити покрет кад и стајање,
И увек нов у новој одећи.

У олуј сунца и у мракове,
Као Реч чиста некад бачена,
Свих праоблика носећ знакове:
С краја до на крај нит провлачена.

Сејач и семе, реч и обличје,
Од прапочетка исто начело;
Закона истих хладно заточје -
И једно у свем што се зачело.

Али у патњи вечних промена,
Свемоћни! дух мој сада вапије
За првим јутром тим без помена,
За чистим прагом прве капије.

Прођох све своје страшне путање
Звезде и мрава; с тобом ходећи,
Сав круг обиђох; познах ћутање
Ствари у њиној сјајној одећи.

Сад опет куцам на тим вратима
Са којих пођох; опет вапијем,
Клица живота неповратима,
На првом врелу да се напијем!

Да стрела с другог копна бачена,
Ко зна за коју коб изливена,
Врати се с овог пута смрачена -
Свом стрелцу ком и не зна имена.

[wonderful]

Zavet

Rece mi moj Tvorac u veliko jutro:
Covece, digni se i javi u ploti.
I u svoj tastoj i pustoj nagoti,
Idi kobnom stazom koju budes utro.

Bices silnik svemu kad i zrtva svacem;
Ziveci u tebi isti cas, - znaj cuda, -
Prorok, lakrdijas, kralj i njegov luda,
Rob s lancem o vratu, i osvetnik s macem.

No bices neveran i bolu i sreci;
Sumnja ce ti dojku otrovanu dati;
I bez tople vere ti ces mene zvati,
I bez prave sumnje mene se odreci.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne
Nad svacim ce tebe da drze visoko,
Dokle ne zatvoris bolno svoje oko
Na medji vecite istine i tajne.

Tako, kao odjek u samotnu goru,
Vratice se putem koji meni vodi,
Tvoj duh, sav okupan u vecnoj slobodi -
Kao crna ptica u suncanom moru

[wonderful]

STRAH


Zašto volim tako sve ono što mine,
i radost, i bole? S kakvom željom tamnom
ja lakomo slušam taj glas iz daljine,
i pogledam na put koji osta za mnom?

Kakva je to veza izmeđ' duše sada,
i tih dana što su protekli, ko voda?
Zašto većma volim veče koje pada,
no purpurnu kišu iz jutarnjeg svoda?

Često mi se čini da ko noćna plima
sve u meni šumi od spomena sivi'
i da mi je srce prepuno, i ima
strah da ide dalje i da što doživi.

[wonderful]

PESMA UMIRANJA


Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
Agonije duge, neme, nepristupne...
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
I krišom zatvore svoje oči krupne.

Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
U noćima smrti mlaz sunčani tečan?...

Kada cvet uvene, nova zvezda blisne.
No pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
A ljubav ćutanju s usnama od leda.

Mru u jednoj reči što se nije rekla,
A u kojoj beše sto vrela života...
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
Mru u kapi rose na listiću plota.

Od ljubavi naših veće su tišine...
Tišina je mati ljubavi; i taka
Kao golubice od sebe ih vine,
I opet u ruke vraća joj se svaka.

[Jelence92]

Jovan Ducic, inace moj Trebinjac, bio je najveci zaljubljenik u zene.O njema je mnogo pjevao,zbog njih se radovao,ali dosta puta i patio.

Odlomak iz dela "Blago cara Radovana"

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik.

Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti.

Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta…

Najlep{e oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne I pokvarene, nego često I savršeno čiste, I po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz romantike,iz osvete...

…Srpkinja se daje onom ko je prevari...

E da za kraj napisem da Duciceve mosti napokon pocivaju u nasem (Ducicevom i mom) voljenom rodnom gradu,po njegovoj zelji koju je iskazao u testamentu...
Ja se izvinjavam ako se u necemu napisanom ponavljam,posto nisam sve citala prethodno napisano....

[A-n-a-74]

.....Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.