Sanjalica.com

[malo_pile]

Ako jednom odeš,
nemoj se okretati,
jer ako se okreneš,
moraćeš se vratiti,
a ja ne želim
da se vratiš odlazeći

[rivi]

Ti me ne voliš i ne želiš, zar
lep nisam nimalo, mala?
ne gledajući, od strasti uz zar
na rame mi tvoja ruka pala.

Sa kazenjem, mlada, osećajnim
s tobom nisam ni nežan, ni zao.
Koliko si milovala sjajnih?
ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao senke, mila,
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima.
Na kolenima mnogih si bila,
a sada, evo sediš na mojima.

Nek ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuci u nešto drugo i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač noći.
Neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponovo se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći.
"Dobro veče", reći ćeš mi s tugom.
"Dobro veče, miss", i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit u drhtanje može da svali,
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

[niko_nikada]

Ljubav je svojevrsno drustvo …


Ljubav je svojevrsno
drustvo,
Ne znam vise hodati sam putevima,
jer vise ne mogu ici
sam.
Jedna me nevidljiva misao tjera da hodam brze
a vidim
manje i da istodobno zarko zudim sve vidjeti,
Čak i njezina
odsutnost biva sa mnom,
a ljubim je toliko da ne znam kako je zelim.


Ne vidim li je, zamisljam je i jak sam poput visokoh stabala,
cutim
u njezinoj odsutnosti,
Cijelim sam svojim bicem neka sila koja me
napusta,
Cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u
sredistu.

Fernando Pesoa

[anat8937]

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Oskar Davičo

[niko_nikada]

Secanje na jedan suncan zimski dan, jednu reku i jednu cudnu klupu...

ODA

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš se, ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.


Rikardo Reiš(Fernando Pesoa)

[rivi]

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....

[onajmatoripeja]

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski

[anat8937]

Ružna moja,ti si kesten raščešljani,
lijepa moja,divna si poput vjetra,
ružna moja,od tvojih se usta mogu stvoriti dvoja,
lijepa moja,cjelovi su ti svježi kao lubenice.

Ružna moja,gdje su se skrivale tvoje grudi?
Majušne su kao dvije mjerice žita.
Volio bih na njedrima vidjeti dva mjeseca,
goleme tornjeve tvoje suverenosti.

Ružna moja,more nema tvoje nokte u svom šatoru,
lijepa moja,cvijet po cvijet,zvijezdu po zvijezdu,
val po val,ljubavi,brojio sam tvoje tijelo:

ružna moja,ljubim te zbog tvog struka od zlata,
lijepa moja,ljubim te zbog jedne bore na čelu,
ljubavi,ljubim te jer si svijetla i jer si tamna.

Pablo Neruda

[anat8937]

Neću više da se sećam belog zla

Ne mogu i neću više da se sećam belog zla.
Bio je sneg dubok. Ni senke. Ni ptice. Pusta plaža.
Učinilo joj se da se neko sunča. To je bilo detinjstvo,
mramorni dvorac što je iz vode izranjao.
Skinula je kaput sa repom veverice. Kaput je odskakutao.
Neki zaboravljeni brod, kojim su putovala leta
kao zeleni mrtvac neprimetno se javljao.
Izgubljen kao i sve lepe zveri
dotakao sam joj kolena.
Sunce smešno i žalosno, u isto vreme
silazilo je stepenicama
niz jednu nedovršenu zgradu.
Ona nije imala briga koje ljudi trpe. Bežala je
sve više u sebe i javljala se žalosnim kricima.
Bilo je to podne zimsko. Podne kakvih nema nigde.
Ona je od tad rešila da se drukčije češlja.
Posle je plakala...
Ne mogu i neću više da se sećam belog zla.
Slobodan Markovic alias Libero Markoni

[anat8937]

РЕЧИ

Речи - моћна руља, која би да влада
док очајно знам: ћутећи се страда.

То није разлог да будемо луђи,
јер кад смо тужни, једно другом туђи,

онда говор песме која љубав слути
не нађе срце коме се не ћути.

Из живих речи кад пређем у немо,
покушаћу да се мало разумемо.

[anat8937]

Празна су кафанска огледала.
У окнима је зора плава...
Будим се, а на рамену ми
ко дете жена таме спава.
И тако је добра и блага
и чини ми се да је штета
што ће без гласа и без трага
да оде из овога света.

Слободан Марковић алиас Либеро Маркони

[anat8937]

ЦРНИ ЦВЕТ

Црни цвет на реверу.
Лампе и град са ресторанима.
Ја жалим за добрим данима
пијан на старом скверу.

Више ме неће тронути пад
кише мале по коси и по лицу.
Сад личим на рањену птицу,
која не воли град.

Црни цвет - мој нови знак.
Сахранио сам топле сате.
Жене пролазе, блистају се и злате,
а ја нестајем у мрак.

Слободан Марковић алиас Либеро Маркони

[onajmatoripeja]

MORA

Šta to radiš sine?
Sanjam, majko. Sanjam, majko, kako pjevam,
a ti me pitaš, u mom snu: šta to činiš, sinko?
O čemu, u snu, pjevaš, sine?
Pjevam, majko, kako sam imao kuću.
A sad nemam kuće. O tome pjevam, majko.
Kako sam, majko, imao glas, i jezik svoj imao.
A sad ni glasa, ni jezika nemam.
Glasom, koga nemam, u jeziku, koga nemam,
o kući, koju nemam, ja pjevam pjesmu majko.

Abdulah Sidran

[rivi]

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo,
najgore što može da ti se desi?

[ThePoison]

Okamenjena,
od soli skorela,
iskrivljenog lica,
ćuti sama,
iskidana od bola.
Nezalivena sokom života,
skorela.
Ni reč da izusti.
U prazno gleda.
Okovana samoćom.
Neljubljena pada.
Na vetru povijena,
živi, a ne diše.
Senka sna,
izgubljena u lavirintu
nedovršenih iluzija.
Ambisom u mestu hoda.
Prolazi vreme pored nje,
ona kamen postaje.
Pustila srce,
da razumom vlada.
Izlaz ne nalazi.
Krvari, rana
za ranom se otvara. ThePoison
Ona tumara u Tami..