Хиндуизам је настао око 1500. година пре Христа, након инвазије аријских племена из Централне Азије. Још од тада је претрпео многе степене еволуције и поделе. Аријски освајачи донели су са собом Ведизам, религију са ноштвом различитих богова, чији се број стално повећавао. Аријска племена су веровала у пресељење душа (метемпсихоза) и вршили су обреде очишћења уз помоћ огња и спаљивањем мртвих.
У почетку су незнабожачка веровања Аријаца била преношена усмено, али на око 1000. година пре Христа, почели су да стичу писани рукопис, у облику колекције песама и молитви, који је дообио име Веда или Веданта („мудре изреке“ или „знање“). Ова збирка текстова, оставила је велики утицај на религиозни и философски развој каснијег Хиндуизма. Многа од божанстава древног Хиндуизма, будући сумњиве моралности, постали су заштитници различитих садистичких радњи и сексуалних изопачења. Учење о пресељењу душа (реинкарнацији) помогло је стварању система касти у Индији.
Почињући са шестим веком пре Христа, са почетком перода Упанишада, Индијска религија је добила више песимистички карактер. Хинду аскетизам се развио у овом периоду, а велики ауторитет је даван гуруу, или религиозном учитељу. Када су основна начела савременог Хиндуизма попримила облик, примитивно незнабожачко многобоштбо, почело је да се замењује начелом монизма, према коме је све, укључујући ту и Бога и свет, у суштини једна и иста ствар. Ова пантеистичка идеја, постала је темељ Хиндуизма, њихово основно веровање.
Земаљски живот доспео је до тога, да се посматра као непрестајући низ пресељења душе. (samsara, или метемпсихоза), а циљ овог живота је бити ослобођен од кажњавајућег закона карме. Поптуна слобода (moksha или mukti) из кругова живота, задобија се када човекова душа (atman) споји и буде у потпуности растворена у души света (Brahman). Ова идеја је основа за грану Браманизма у склопу Хиндуизма. У отприлике исто време, настао је Будизам, као реакција протиив злоупотреба кастинског ситема Браманизма.
Последњи степен развоја Хиндуизма, почео је пре појаве Хришћанства. Литература Веди, задобила је значај светих рукописа, а религиозни философ Санкара, разрадио је идеју маје (maya), према којој све предмети и догаћаји које видимо, јесу илузија.
Аскетизам је постао чак још озбиљнији, а свесност моралне дужности (dharma), постао је пут ка ослобођењу од нестварне природе света и пут ка заједници са „Једним“. Бог Брама заузео је прво место међу боговима, а „Господар“ Кришна (десета инкарнација бога Вишнуа) постао је предмет општег обожавања.
Кроз целу своју историју, Хиндуизам је избегавао прозелитизам или мисионарски рад; међутим, почетком осамдесетих година XX века, почео је да се грана у САД, када је Свами Вивекананда, ученик Индијског реформатора Рамакришне, основао Друштво Веданте у Њујорку.
Од тада, мноштво покрета надахнутих Индијом, почело је да ниче: Трансцендентална Медитација, Међународно Друштво Свети Кришне, Мисија Божанске Светлости, Еканкар.
Многе савремене секте, култови и Источњачке религиозне групе, укључујући ту и Теозофију, Антропозофију, Хришћанску Науку, Масонерију, Баха веру и Сајентологију, препуне су Хинду идеја. У исто време су се појавили бројни само-проглашени гуруи, рекламирајући широкој публици, своје методе само-свести и откривања нечијих унутрашњих могућности.
